Februar 23, 2016, 16:43

Akt

Drhtaj neverice prostrujao je njenim telom...

Mračno je u tom gotovo neosvetljenom parku, a ona poput žrtve sedi i čeka. Zanimaju je užurbani prolaznici, bezbrižni mladići, ponosne devojke. Ne primećuju je. Ona se osmehne po kojem strancu kad mu se otme pogled ka njenoj strani. Odjenom neočekivano ispred nje stvorio se oniži momak, crne razbarušene kose. Imao je osmeh anđela. Kao i većina mladih devojka ona se na sam pogled nedužnog lika istopila. To je momka zbunilo, tad je shvatila da se stidi. Započela je razgovor, on je zamuckivao, pak nastavljao. Objasnio joj je da je slikar, međutim njegova fasciniranost njenim izgledom nije mogla da se opiše rečima. A pokušavao je. Onda bi zaćutao. Zaćutao i posmatrao njene jagodice, tamnu kovrdžavu kosu, širok osmeh i taj mladež na obrazu. Ona bi postala nestrpljiva. Ono što joj je u početku prijalo, sada je polako frustriralo. Gordo je priželjkivala komplimente, ne praznu tišinu i osobu da nemo gleda u nju. Predložio joj je da je naslika. Pristala je.

Pokušao je da joj objasni način na koji vidi dame iz srednjeg i novog veka, onako u korsetma sa visoko natapiranim frizurama, veštačkim loknama i nacrtanim mladežom. Baš kakav je imala. Trudio se da joj objasni da je ona za njega anđeo, da je otelotvorenje onoga što teži da naslika. Laskalo joj je. Ipak kad je jednom u šali rekla da joj ne pada na pamet da se skine pred njim, on se zbunio. Ona ga je posmatrala iščekujući reakciju, kada je shvatila da je on mislio između ostalog da oslika i akt s njenim likom, naljutila se. Smatrala je da je shvata kao osobu koja bi se lako skinula, a on se razočarao načinom na koji je posmatrala akt. Kako je videla telo...

Nisu se više čuli. Ona je svoju intimu sačuvala, smatrajući nečuvenim njegovu pomisao da mu otkrije ono što samo jedan muškarac treba da vidi. Ono što nemoralni danas predaju i u razmenu za bezvezne stvari. Ono što odbacuju ili daju pripiti i nesvesni. Prošlo je vreme.

Prošle su i godine.

Onako mlada nije shvatala šta telo znači osim da je to tabu. Da je to tema o kojoj se ne priča, da je to ono što će jednom njenom izabraniku pripasti. Nije bila ni zadovoljna. Imala je višak kila, jake ruke, strije po butinama. Čak pod nekim uglovima i podbradak zbog kog se osećala jako nesrećno. Tad je naišao on.

Ne slikar, ne umetnik, ne pisac. On. Osoba vešta s alatom, umešan u gotovo svim poslovima. On koji joj je osvojio srce, tu tvrđavu koju su mnogi pokušali da probiju, on nije napadao. Ušetao je i osvojio je. Ni u jednom trenu je nije dizao u nebesa onako kako su do sad umeli. On joj nije govorio, pokazao joj je. Stavio bi toplu ruku na dno njene kičme, usnama joj milovao vrat. Nije morao da govori, njegovo telo joj je sve govorilo, pokazivalo bi koliko je privlačna, koliko ga zavodi, koliko ga upotpunjuje.

Naučio je da voli sebe.

Ležala je naga, tek malo satenom prekrivši leđa i stomak, gledajući odraz u ogledalu. Podigla je kosu, tako da joj je samo jedna lokna padala niz obraz, do ramena. Usne su joj još rumene, zenice raširene. Posmatrala je nepravilnu vilicu kako je čudno izvijena, spustila je pogled na vrat, ne ključnu kost. To joj se svidelo. Udahnula je malo više vazduha i zastala na sekund, ne bi li lepo videla senke kako se prelivaju. Međutim kako je odahnula pogled joj pade na nepravilne grudi. Normalna razlika... Pomisli sarkastično. Njoj nije normalno. Zašto nisu mogle da budu jednake? Zar stvarno još devojaka muči ovu muku? I kako to da drugi ne primete? Možda samo ne žele da joj skrenu pažnju. Poželevši da smetne to s uma pogledala je na struk. Još jednu svetlu tačku njenog tela. Tada se pojavio on i sklonio satensku posetljinu prešavši grubim prstima preko njenog nežnog struka, zaustavivši se na oblom kuku.

„Moja.“ Šapnuo joj je na uvo i zadrhtala je. Zar to sve objašnjava? Zar to briše smešnu asimetričnost njenog lica? Kratke noge? Strije? „Moja.“ Ponovio je kao da joj odgovara. Uzdahnula je. Dok ga je gledala kroz glavu su joj prošle mnoge njegove nesavršenosti. Njegova brada, njegove noge... Shvatila je da ne mari. Gledajući u njegovo lice shvatila je da ni on nema perfektno prćast nos, idealno bademaste oči ili Adonisovu građu. Pokušala je da zamisli.

Svi ljudi. Isti prćast nos, iste pune usne, krupne oči, gusta kosa. Iste idealne mere.

NE

Ne želi to. Zašto bi iko želeo tu tragediju? Taj kalup raznobojnih lutki. Kako će zapaziti nekoga ako ne po nepravilnostima? Kako će ga pamtiti ako će i ostali imati isti savršeni lik. Ona voli njegove mane. Počela je nežno ljubiti svaku „manu“ koja je do sad mučila, zahvalno shvativši koliko joj znači. On je gledao i ćutao. Ipak njegove oči su tiho odale da je razumeo.

Uspeo je.

Te noći je legla da spava odmornija nego inače. Njen lik u ogledalu je sada sijao, osmeh je i samu očaravao, a obline su ponosno stajale, neskrivene. Sanjala je čudan san, obojen plavom bojom. Sedela je na ivici kreveta, obavijena posteljinom, dok je drugu ruku podigla iznad glave, elegantno skupljavši kosu. Njena prikaza opuštena i senzualna gledala je pravo u oči. Sladak miris joj je ispunio nozdrve i shvatila je da u rukama drži četkicu i stoji pored platna. Satenska poseljina je pala. Četkicom je nežno nanosila boje na platno, kao da miluje telo. Divlju kosu, oble grudi, vitak struk.. Svaka linija terala je da drhti, svakim pokretom osećala se uzvišenije. Posmatrala je lepotu tela s neopisivom čistoćom. Golo telo joj se prvi put nije činilo vulgarnim. Želela je svima da prikaže lepotu nagog tela, onoga koje nije skriveno mrežom kompleksa, stida i skromnosti. Onoga koje čini prirodu i koje donosi život.

Probudila se.

Ležala je sama u krevetu ispunjena slatki osećajem. Setila se mladog slikara i njene bezobzirnosti, plitkosti njene ideje o telu i nerazumevanja prema vatrenoj inspiraciji. Nije se sećala broja, ni adrese. Ali njega jeste. Napokon je shvatila njegov opis tela. Ne tela kao predmeta koje se oslikava, već tela kao predmeta koje se ne može opisati, koje se ne može razumeti, koje svojim pokretom čini čudo. Ono koje samo puna tišina može najbolje objasniti.

Prvi put ona koja se svega stidela, koja je golotinju prezirala, našla se zaglavljena u momentu strasti nošena željom da je neko naslika, da zabeleži, da zauvek ostane zapamćeno njeno telo u ovom mladalačkom trenu savršene nesavršenosti...

Momenat tišine pun spoznaje.

Drhtaj neverice prostrujao je mojim telom.

Februar 23, 2016, 16:20

Nepotrebni Rekvijem

Postoje razni stereotipi o njima - neki su visoki i uski, drugi pak mali i okrugli. Mada čudna je genetika, danas ih valjda ima svakakvih.

Već je poznato, mnogi su prljavi od čestitog rada. Oni koji rade sumnjive poslove uvek operu ruke od toga. Sindrom Pontija Pilata, šta li je...

Mnoge život nije štedeo modri su, izubijani, izgriženi napetim vremenom, dok drugi pošteđeni sijaju. Šminka je to. A premazani su... Premazani su ti raznim bojama, puni nečeg veštačkog. Moderna!

 Na kraju svako naidje na prepreku - savitljivi, izobličeni, potčinjeno se povuku i nastave dalje. Meki pucaju, brzo.

Tugu mi izazivaju oni jaki, snažni što trpe i istrajavaju. Ne menjaju se, čuvari kakvi jesu ne dozvoljavaju povredu mekom štićeniku.. A onda?

Desi se. neminovno i neizbežno, čini se. Vreme odradi svoje, usputne prepreke i ta jedna kobna. Puca, slomljen, gubi se brzo u zaboravu.

I podsmevaju se mladi momci, nekad narogušeno negodujući sa prikrivenom simpatijom iznenadni krik neverice i posmatraju snuždenost privrženih devojaka.

 Na posletku, to je samo još jedan mizeran gubitak, često neshvatljiv. Pa šta je to jedan čovek manje kraj toliko njih?

 

 Ah, zanesoh se. Ne čovek.

 

Nokat.

 

 

Ovo je samo još jedna čudna tragedija slomljenog nokta. 

Februar 23, 2016, 16:17

Poražena

Neobuzdanom rečju grešnika, U treptaju oka ti me zavodiš Prokletu dušu pesnika, Olako požudi i čežnji navodiš

Dok stežem saten u rukama, Drhim od tihih poljubaca na vratu, Predajem se slatkim mukama, Znajući da uzalud gubim u ovom ratu

Dok polako na butini pojačavaš stisak, Pak postaješ nesnosno blag na mah Nežno mi se sa usana oteo vrisak A telom mili i golica bezobrazno vreo dah

I ne znam šta bi moglo da me smiri, Uzdrhtalu u svirepom vrtlogu strasti Gledaš me, osmeh ti se gordo širi Vešto podređenu tvojoj vlasti

Posted by dodjoska | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna

April 22, 2015, 23:37

Ja nosim kofer ljubavi, veliki, crveni...

 
Kažu da neki ljudi žive od danas do sutra, drugi od plate do plate. Godina za godinom, čak?
A mi studenti?
 
Sve mi se više čini od ispitnog roka do ispitnog roka!
 
Ali prođe i to i dođe vreme za obilaske i neke izlete, odmor sad već disfunkcionalnog mozga. Svi jure kući, jure u izlaske u posete.
 
Spakovala sam svoj kofer, sasvim dovoljno veliki, crveni.
 
"Izvolite?" Upita ljubazno žena na blagajnistare železničke stanice.
 
"Kartu za svuda!" Kažem ushićeno, kad bi me neko čuo, rekao bi možda i bahato.
 
"Hiljadu i po dinara." Blag osmeh me razveseli. Upravo tako hiljadu i po dinara košta neograničena vožnja narednih desetak dana našom starom železnicom. Ima li jeftinijeg puta za obilazak cele Srbije, malo avanture i studentskog života?
 
Popunjavam datum, 22.4.2015. dan prvi.
 
Sedam na stanicu i čekam. Pustim glasnu muziku kako ne bih čula najavljivanje svog voza.
Ulazim, pa gde me odveze, ja idem.
 
Studentski život, šta li je...
 
Ja ipak imam još šest nedelja do sledećeg roka. 

Decembar 17, 2014, 22:58

Ne znaš ti, ludo moja, kako je nekad teško tebe voleti...

Mislim da znam... Trudim se da olakšam, svesna sam svakog pokušaja tvog da olakšaš i mog komplikovanja, moje posesivnosti, moje besmislenosti, beskrajne tuge, nepriličnog smeha, nepodnošljivog entuzijazma, oštre istine, teških zahteva ali nikad nerazumevanja.

Al onda zaćutim i pomislim možda i ne znam koliko je teško mene voleti.

Možda i ne, čudo moje, ali znam koliko je lako biti voljen od strane svog čoveka. 

Septembar 24, 2014, 11:52

Posvećeno jednom zaludjenom idealisti...

Progovorio je hladno, odstranivši i najmanji tračak nade:

"Odustani,neiskvareni idealisto. Zaboravi. Ne prekidaj me! Znam da si u pravu, da možeš početi promenu. Ali seti se. Umrećeš. Poštedi narod jadne nade i beskorisnog napora. Neće biti ko da te zameni. Umrećeš i donećeš promenu. Promenu torture i patnje naroda."

 

Septembar 24, 2014, 10:27

Hej surovi pobedniče...

Hej, surovi pobedniče.

 

Ti što igraš na neopozivu kartu neodoljive radoznalosti žene.

 

Ti namerni putniče, što u prolazu uzimaš sve što mi pripada.

 

Nisi postavio pitanje, samo si došao i saopštio: “Želim te.”

 

Tvoj pogled me je fiksira i držao čvrsto kako nijedne ruke nikad nisu. Kovitlac želje, požude, strasti… Vođen radoznalosti od koje ne umem da se branim. Počelo je jednom misli, pretvara se u rečenice i priče… Ispunjavaš mi misli i nagoniš me da mislim da se gubim u želji za tobom.

 

Gomila se osećaj prevlasti, širi se gord osmeh i širiš ruke da prihvatiš novi plen.

 

Ali znaj, nenadani gubitniče, ti što sad ničice padaš, zavodljiva igra i navođenje nisu i nikada neće biti dovoljni kada nesmotreno igraš protiv neoborive karte vernosti žene.

Jun 23, 2014, 12:03

Ona

Nije umela ona ni da laže, ni da govori istinu. Umela je samo da priča. Pričala je priče o životu i smrti, ljubavi i mržnji, iskušenjima i porocima... O pričanju i pričama... Voleli su oni da je slušaju, zanešenu i sanjivu. Mada... Nikada je nisu zaista čuli. 

Jun 23, 2014, 11:38

Ulica laveža

Dudovi sa početka Ulice laveža...
 
Polako... Korak prvi, drugi... Ulazim. Čudna me jeza prožima, vidim svoju zgradu na kraju ulice, a znam da čeka me pakleni prolazak praćen gromoglasnim lavežom. A on počinje kad stignem do treće kuće. Idem lagano, već se trudeći da ne čujem nijedan zvuk, već se skupivši kao da bih se tako mogla odbraniti. Još jedan korak... Zgazila sam nešto.
Crno-ljubičasta mrlja privukla mi je pažnju. Još sitnih mrljica odvukoše moj pogled na levo. Sad tek shvatih svoju nemarnost. Ono što sam uzela za obično letnje blato, za odboju crnu mrlju, u stvari bila je gomila dudova. Iako osetih ruku koja me vuče nazad, ja zakoračih u to crnilo. Gnjacav zvuk, pomalo golicaju, ali ne obraćam pažnju. Japanke će me braniti da ne stanem na nešto oštro što se možda pažljivo skrilo pred ovim pokrivačem. Pružam ruke i skačem. Grabim grane, pokušavam da dohvatim koji dud. Uživam u slatkom odećaju dok ne primetim da su mi ruke ljubičaste. Tada se odazivam na poziv i krećem. Nakon svega nekoliko koraka okrećem se, kao krivac prema svom mestu zločina još jednom. Vratila bih se... Ali pogled mi odvuku crni otisci koji su iz te mrlje sitnim koracima stigli do mene. Pogledah dole i shvatih da su mi stopala ljubičasta. A japanke još crne nepromenjene. Nasmejah se, ne znam zašto, al u glavi mi iskrsnu samo: "Ah, detinjasto." No ipak skupljam hrabrost i krećem dalje.
Treća kuća, tu smo. Prolomio se lavež. Pogledah desno. Mala crna i čupava mrlja u velikim skokovima jurila je ka meni. "Šššššš..." Tiho rekoh, pokušajući da zaista učinim neki uticaj. Na polovini laveža kuče prestade, zaustavi se u skoku i dokaska do mene. Osmehnuh se i nežno počeh da mu pričam. Pratio me je lagano sve do kraja dvorišta. Nastavila sa, nadajući se da ću i kod sledećeg ovako proći. Ali kada sam stigla do sledeće kuće, veliki nemački ovčar ležao je, samo blago nakrivivši glavu ka meni. I njemu nešto rekoh, te nastavih dalje. Niko nije lajao. Izgleda da su reagovali samo na lavež prvog psa. Sada niko nije obraćao pažnju na mene.
Stigla sam do ogromne višnje. Ja stadoh ispred da uberem koju. Ali jedan pogrešan korak i... Svetlo me je zaslepilo. Našla sam se obasjana kao pred istragom. Šmugnula sam brzo u noć. Nebo se dosta smrklo, od početka ulice. Bila sam pred kućom skoro, ali sam razmišljala.
Čula sam kako danas, pokušavajući da uzdignu sebe ljudi govore kako drugi ljudi laju dok nekog ne poznaju. Ali, nisam li upravo prisustvovala nekoj vrsti upoznavanja i prestanku laveža. Zbuni mene svaki put kada tako vidim, kako životinje u stvari nisu ništa drugačije nego mi... Ne znam šta bih tu više i rekla osim da...
Oni više ne laju. 
 
Dudovi s početka Ulice laveža... 

Jun 23, 2014, 00:54

Sećanje

Сећање...  Емоција... Туга. Срећа. Шта? О.. Прошло је. 

Jun 19, 2014, 22:17

Dobrodošli kao svedoci jednog kraja... Pardon, početka.

Ne umem ja sa ovim nameštenim događajima, ne idu mi ta predstavljanja i upoznavanja za koja ljudi ni ne mare. Nisam vešta u prodaji svog lika, koliko god to danas bilo traženo. Nisam ni pisac, ni umetnik... Samo još jedan stvaralac. A stvaram samo po koja dela, koju misao koja mene čini. Znači li to da onda da ipak samu sebe stvaram? Ne stvaramo li svi?

Već upozorih nazivom, bezimeni je haos jer ne volim imena, čemu ograničavanje mašte na strogo objašnjen pojam, kad apstrakcija svakako ne postoji? Zamislite apstraktni trougao i objasnite mi kako nema tri ugla? Opet sežem u druge teme.

Poželeh samo da se upoznamo. Ja sam južnjakinja, zalutala na hladnom severu s očiglednom potrebom da tu i tamo napiše pokoju misao dobro uklopljenu u nemoguću slagalicu.

Ne umem ja to da objasnim...

Ipak sam ja samo dođoška...
 
 Pozdrav

 

Posted by dodjoska | Permalink | Komentari (0) | Trekbekovi (0) | Generalna